Nema više golemoga snega i počeo je faks. Jbg, mora se na isti. I ako busevi češće saobraćaju, sve je nekako normalnije, ipak su u busu ponovo svi smrknuti, nadrkani i po malo smrduckaju. Smrduckam i ja, al nadam se da mi je jakna dovoljno debela, to sad nema veze. Eto veselja! Upada kontrola, u trojici kao formacijskoj jedinici, naravno. Vrpoljenje kreće, jbg, nema više čekomata pa da se čuje ono poznato rafal "taka, taka, taka, taka" ,ni dinar da ubaciš pa da se vadiš "ne radi aparat", nego opšta pometnja! Misao je kažu najbrža. Ne ovi iz Cerna, nego narod ovako. Milisekunda mi je bila potrebna da se setim. Skačem prema kontrolorima i vičem:-Ja nemam kartu!
Ceo autobus u mene. Gledaju me ko budalu. Mislim da je i šofer prikočio i bacio pogled u onaj unutršnji retrovizor kojim merka da l će nekog vratima na pola kad ih zatvara. Nije da nisam navikao na audidorijume, raznorazne, al moram vam reći nije mi bilo baš sve jedno. Nisam se pripremao, nisam možda ni baš ceo plan lepo smislio u onoj milisekundi, al šta je tu je, kren'o si i sad teraj. Improvizacija je keva! Idemo!
Prilazi mi dvoje od troje ridžovana(nikad mi neće biti jasno zašto su to ime dobili), tačnije jedan ridža i jedna pripadnica lepšeg pola, ridžovanka dakle. Nije toliko opravdavala taj epitet uz pol, al ni to sad nije bitno. Ridža će meni:
-Gospodine da li imate novu bus plus karticu?
-Bus plus!? NE! Rekao bih pre da je ovo bus minus. Jel vidite vi da nema pola srednjih vrata? Jel osećate da je ovde zbog promaje veći minus nego napolju!?
-Gospodine, budite ozbiljni, imate ili nemate novu bus plus karticu?
-Ne, ne, ovo je bus šljus, u stvari! Jel vidite da kaplje ovde?
Polako moja ideja počinje da donosi efekte. Dve klinkice se već kikoću, babac dobacuje da puste dečka vide valjda da je u pravu. Ok, idemo dalje onda. Ovog puta se umešala i ridžovanka:
-Gospodine pustite nas da radimo svoj posao i sarađujte sa nama. Poslednji put vas pitam, da li imate bus plus karticu?
-Kako sad poslednji, kad mi se obraćate prvi put?
Klinke su pukle od smeha, a vidim i momka koji vadi telefon da snima. Ja rastem, a ovi vidno pizde.
-Gospodine, prestanite sa tim ponašanjem i siđite sa nama na sledećoj stanici.
-Zašto?
-Zato što nemate karticu.
-Izvinite, odakle vam to!?
-Imate?
-Imam.
-Dobro, dajte mi je onda da vidim da li ste je očitali?
-Hoćete vizu, iz žabca, biblioteke, ili ovu za menzu i studentski dom?
Narod, u prasak. Čak je i ona napucana izvadila slušalice iz ušiju i pomno pratila situaciju. Malo mi se i smeškala, al tad nisam mogao previše pažnje da obraćam na to, da bih sačuvao koncentracju i za trećeg ridžovana koji se upravo približavao.
-Kolege je l ima problema? -Gospodin nema kartu.
-Imam kartu!
Oni zabezeknuti. Vadim iz džepa jednu od onih večitih, staru ispucanu kartu za mrljave kontrolore koji se ne udubljuju u rupice na brojevima.
-Ali vi mi sve vreme tražite bus plus!
-Dosta je bilo!
Nadrkano će novopridošli.
-Silazite sa nama na sledećoj!
-A zašto moliću!?
-Zato što nemate kartu i zavitlavate nas.
-NEĆU!
-Molim?
-Neću i tačka! Uvatite me i izbacite, ako smete. Mislim, ako imate ovlašćenja za izbacivanje putnika.
-Nećemo vas izbacivati, ali autobus neće krenuti dok ne izađete.
-Autobus neće krenuti jer ne može da krene! Pre dve stanice ga je turirao 10 minuta, da povuče.
To je to! Svi u prasak, ne čujem više ni šta ko dobacuje, uzbuđen sam, a ona napucana me već ozbiljno gleda. Krećem se polako prema vratima, spreman za konačan udarac, pre nego što stane i mnogi izađu, te mi u toj meri fora propadne. Kod srednjih vrata se teatralno okrećem ka zajapurenoj trojici, jedan blic pogled ka napucanoj i njima u lice:
-Šta vi gospodo uopšte hoćete od mene!?
-Da izađete napolje jer se vozite bez karte!
Taman da opet izvalim kako imam kartu pa izvadim onu, al reko neću. Manjka mi vreme, a možda se i neko smori, premda ja volim repeticije dok voziš nekog, ponoviš mu istu foru, ume da bude onako.. u zdrav mozak! Ništa drugi put. A sad ovima:
-Mislite bus plus kartice?
-DA!
-Hoćete personalizovanu ili nepersonalizovanu!?
-MOLIM!?!?!?
Ali bukvalno svo troje u glas! A Narod tajac. Ja, ruke u džep, vadim jednu, vadim drugu. Pitam:
-Koju ćete?
Ljudi, u plač! Vatanje za stomake, dolaženje do daha, klinke su se upišale još kod viza kartice, ova napucana obesila se za šipku kolena je izdaju, babe kriju zube, mislim mesto gde su bili, ma opšti haos! A ridžovani, pozeleneli. Riba zinula, onaj drugi se češe po glavi, a ovaj treći smogao snage i kaže:
-I očitali ste je!?
-Jesam. Evo vidite.
Provučem tamo i vidi se da jesam. U čudu čovek. Očajno pita:
-Pa zašto ste nas pobogu do sad pustili da čekamo? Šta vam to znači?
-Stvarno? To zovete čekanjem!? Pa to je mačji kašalj spram onoga što sam ja čekao da kupim ovu vašu personalizovanu, to je čekanje!
I ono kraj, nema dalje, aplauz, likovi zvižde, ma ludilo. Tajming mi je idealan, taman stižemo na stanicu, ovi izleću napolje, ne znaju gde su. Ovi ljudi što bi da izađu stoje i dalje me gledaju, ne silaze, a ja svima:
-Ljudi, šta da vam kažem? Plan mi je bio da im potrošim vreme. Nadam se da sam nekog spasao kazne. Ja silazim stanicu pre okretnice, ako hoće može da mi plati kafu!
U prolazu me tapšu, osmehuju se, odmahuju glavom. Po neko bravo uz namig. Sedam na svoje mesto koje je i dalje prazno. Klinke dolaze da se slikaju sa mnom, a lik koj je snimao očajno odmahuje glavom. Nešto nije uspeo, malo mu memorije slobodno ima 20ak sekundi snimka. Jbg, šta da se radi. Više mi je krivo što je napucana vratila svoje sluške i ponovo zauzela "ne jebem 2%" stav. Ostalima, naročito novim putncima se polako ustaljuje ono smrknuto ćutljivo metiljavo lice, promaja i dalje piči, voda se sliva na prazno sedište ispred. Ćaskanje se nastavlja jedino sa smrduljavim brkom u bordo Hawkens jakni iz '95-e sa zelenim rukavima, koji me tapšući po ramenu bodri. Svaka mi čast, kako sam ih provozao, on je hteo da me brani pa je video da ne treba. Klinke silaze, mašu mi i šalju poljubac. Brka konačno obećava da me on vodi na kafu, silazimo na istoj. Prihvatam i ako sam se iskreno nadao napucanoj. Jasno mi je i da nikako neće ići bez vinjaka, a on bez drugog, ali nema veze, jer ni to nije bitno..
